O knjizi
Hodnik sećanja – vrata koja se moraju otvoriti
Ovo je knjiga koja priča. Svako slovo iz nje govori posebnu emociju. Ne možeš koračati kroz ovaj hodnik da ne osetiš toplinu reči. Onih koje te nateraju da misliš o životu. O njegovom početku, onome lepom,proživljenom, onome manje lepom a isto tako proživljenom. Jer,život ne pita…A na kraju,šta nam ostane osim uspomena? Osim sećanja koja nikada ne prestanu da žive?
Kroz ovaj hodnik sećanja se prolazi dugo, ulazeći u trideset različitih vrata autorkinog čvrsto sazidanog dvorca. Sazdanog o suza, smeha, radosti i boli. Jednom rečju od prevelike ljubavi.
I ne, ne možete samo svratiti i proviriti kroz svaka od tih vrata, u svakim se ostavlja deo duše. Zastaćete pored jednog Duda, proći kroz dvorište stare a najdivnije kuće u Bosni, upoznaćete jednog Musu, čuti anegdote koje se prepričavaju generacijski sa kolena na koleno, ali ono kraj čega ćete se najviše zadržati je jedna baka. Svaka rečenica o njoj je napisana sa dubokom i prevelikom ljubavi. Sa žalom u duši što je više nema, sa suzom ćiju ćete težinu osetiti na svom srcu.
Jedna Sanja. Jedna baka. Njena, voljena. Njihova pesma “Jutos mi je ruža procvetala” i odnos koji se može samo osetiti kroz redove napisane u ovoj knjizi, nateraće svakog ko se usudi da zakorači njenim redovima, da se zapita, ako se već “od nečeg mora zjevnuti” kako autorka kaže, da li možemo vreme koje imamo iskoristiti na što lepši način? Na primer napisati “Hodnik sećanja” koji će sačuvati od zaborava sve ono što vremenom može da izbledi ako to dozvolimo.
Bojana Tatović Bojović, autorka knjige “Ničija”